Nisam neko ko je redovan u bavljenju svojim mislima, ali sam neko ko je fanatično prisutan. Razmišljala sam o tome da li danas da kažem nešto ili da ćutim. Da li da napišem ili progutam slova zajedno sa tečnim nezadovoljstvom. Mogu da kažem da imam jake glavobolje, jer napolju pada kiša, oktobar mesec je. Isto tako mogu da kažem da sanjam crno-bele snove i da mislim da sam u prošlom životu bila mandarina. Mislite li da sam ozbiljna, normalna, inteligentna? Pitam Svakoga, a ne želim da znam šta Svako od Vas šapuće u sebi dok crta odgovor. Preispitujem svoju ravnotežu, dvoumim se koja je noga leva a koja desna i koja če me pesma podsetiti na Pariz.

Desilo se jednom u jednoj dalekoj Zemlji, blizu mog rodnog grada… Niko nije znao zašto. Svi su ćutali i čekali da se pojavi, ali to se nije desilo. Jedino je dabar iz šume, nadomak moje kuće znao istinu. Nisam mu verovala, no nisam bila jedina. Većina je mislila da to sve govori, jer tako oštri zube. Bio je vrlo čudan dabar. Pokušao je da ih uveri da čovek obučen u oblak jednostavno neće doći. Mogao bi možda da ih iznenadi i pojavi se go, ali, ne ni to se neće desiti. Svašta im je prolazilo kroz glavu, svi su imali jednu glavu, zajedničku. Pomislili su čak i da se razboleo od hladnoće, jer je dabar izglodao sva drva na Zemlji. ja sam znala da to nije slučaj, jer je taj dabar prezirao drva.  Voleo je smokve.

Šta mislite, zašto se čovek nije pojavio?